Као део колективних обичајно-обредних радњи које се изводе у склопу празновања „Прочке“ (Белих поклада), уочи почетка Великог поста, у локалној српској заједници у Сиринићкој жупи на Косову и Метохији и ове године су одржана два обичаја – Жендба Краљевића Марка и мавање кумбаре, елементи нематеријалног културног наслеђа који су уписани у Национални регистар нематеријалног културног наслеђа Србије на предлог Института за српску културу Приштина – Лепосавић.
Маскирна поворка вучара – Женидба Краљевића Марка, одржана је у недељу 22. фебруара 2026. године. Организоване су две поворке – у Штрпцу, средишту Сиринића, и селу Готовуши које припада Општини Штрпце. Маскирана поворка организована у Штрпцу направила је опход улицама овог насеља, описујући круг око његовог ужег језгра, док је поворка организована у Готовуши опход спровела крећући се кроз више насеља, и то кроз села Доњу Битињу и Беревце, након чега је дошла у Штрпце, одакле се вратила у Готовушу.
Сваку поворку чинило је више десетина учесника мушког пола, узраста од 10 до 15 и до 35 до 40 година, који су били маскирани у маске антропоморфног и зооморфног лика, направљене већином ручно – од вуне, коже, крзна и сличног материјала животињског порекла, али је било и куповних маски, направљених од пластике, гуме, са мотивима из савремене популарне културе. Неколико главних учесника обе поворке јахало је на коњима – Краљевић Марко, снаша или млада, девер, барјактар, и други.
Учеснике маскираних поворки вучара мештани су поздрављали са улице, испред својих кућа, са балкона и прозора, и том приликом их даривали. Обе поворке су свој опход завршиле у центру насеља (Штрпце и Готовуша) где је организовано „венчање“ Краљевића Марка – хумористички програм у ком су учествовали главни учесници маскираних поворки, са циљем да се окупљени мештани забаве и провеселе.
Истог дана, у сумрак, организовано је покладно паљење ватри, обичај који се у локалном говору зове мавање кумбаре. Кумбаре су прављене од лесковог и дреновог дрвета, смреке и коре дрвета трешње, док се чин мавања одвијао тако што су упаљене кумбаре појединци окретали око свог тела, у чему су учествовали највише младићи, односно одрасли мушкарци који су махали кумбарама пречника близу једног метра, али и деца, која су махала знатно мањим кумбарама, прављеним од коре дрвета трешње.
Ватре су паљене испред кућа – у сокацима, махалама, нарочито у центрима насеља где су се мештани масовно окупљали, доносећи кумбаре од својих кућа. Према схватању сиринићких Срба, кумбаре се мавају, или маву, из разлога што се тако, уочи почетка Ускршњег поста, ватром терају зле силе, исто као што се овим путем они „прочишћују“ од грехова пред улазак у вишенедељни пост. Након мавања, по један штап изгорелих кумбара мештани носе кући, где их, из уверења да ће он штитити домаћинство и чланове домаћинства, најчешће стављају у башту, воћњак и слично.
Ове обичајне праксе представљају део традиције и културног наслеђа Срба у овом делу Косова и Метохије, али и значајан кохезиван фактор и чинилац очувања националног идентитета на овом простору.
Извор и фотографије: др Александар Павловић, Институт за српску културу Приштина – Лепосавић
